Pravna Istorija

mr. Dragan Glavašić

Dragan Glavašić

RIMSKO PRAVO

IZREKE

Gde je društvo, tu je pravo. Ubi societas ibi ius.

Pravo je stvoreno za ljude.

Ne može se dvaput suditi o istom. Ne bis in idem.

VAŽNI PODACI

Mancipacija prenosi svojinu.

Stipulacija stvara obavezu.

jurisprudencija = bavljenje pravom, znanje prava, pravno iskustvo

Gaj je sastavio Institucije.

lex (mn. leges) = zakon

rex = kralj

re = stvar

U slučaju da dva zakona uređuju isto pitanje, važi noviji zakon.

ius = pravo

dolus = prevara, zla namera

actio doli = deliktna tužba (usled dolusa)

exceptio doli = prigovor (usled dolusa)

exceptio = prigovor, izuzetak

actor = tužilac

reus = optuženi

actio = tužba

peregrin = stranac

infamia = gubitak časti

Već skoro 1000 godina rimsko pravo je važan element u obrazovanju evropskih pravnika. Istoriska dimenzija je veoma važna za bilo koju oblast pa i pravo. Uz pomoć istoriskog gledišta mi stičemo jednu dublju i precizniju spoznaju o predmetu koji se izučava. Izučavanje rimskog prava daje tu dimenziju studentima prava. Današnja evropska prava su u znatnoj meri izgrađeni na osnovu rimskog prava: odnosno, na pojmovima i pravilima iz rimskog prava.

Pre rimljana i dugo vremena posle njih (sve skoro do modernog doba) ljudi su verovali da su zakoni bogom dati. Genijalnost rimljana je u tome što su prvi shvatili da zakone mogu donositi ljudi. Pravna veština i praksa su ne samo stvoreni, već i do visokog nivoa izgrađeni u Rimu.

Izvori saznanja o rimskom pravu su tekstovi: originalni pravni tekstovi ili antička literatura (na primer, dela čuvenog antičkog govornika Cicerona ili istoričara Tita Livija).

Izvor prava je ono na osnovu čega sudija donosi presude. Po Titu Liviju, Zakon XII tablica je bio izvor celokupnog javnog i privatnog prava. Izvor prava je način stvaranja pravnih normi.

Rimska država je po mnogo čemu bila jedinstvena u starom veku. Rimljani su bili konzervativni: ako bi nešto i primali sa strane to su radili oprezno, davajući mu izričito rimsko obeležje. Rimska istorija se deli na četiri perioda u skladu sa promenama u političkoj organizaciji rimske države: (1) kraljevstvo, najstariji period u kome je rodopsko-plemenska zajednica prerasla u državu (2) republika je period u kome se grade ustanove i tradicije koje čine «rimski ustav» (3) principat je period tranzicije u monarhiju (sa odlikama republike) gde tradicija postepeno bledi (4) dominat je period borbe za opstanak, gde je malo šta ostalo izvorno rimsko i gde se javlja apsolutna monarhija.

KRALJEVSTVO (754-509. p.n.e.)

Po legendi, Rim je osnovao Romul, sin boga Marsa i potomak trojanskog junaka Eneja, 754. god. p.n.e.. Prvi stanovnici su bili plemena Latina. Njima su se pridružili Sabinjani i Etrurci. Pošto su bili bliski u svakom pogledu, svi zajedno su nazvani Italicima. Do IV veka p.n.e. glavni kulturni i politički činioci na Apeninskom poluostrvu su bili Grci i Etrurci.

Etrurci su naseljavali severnu Italiju. Ne zna se odakle su došli ali su imali potpuno izgrađenu civilizaciju i državno uređenje čim su se pojavili na istoriskoj sceni, u VIII veku p.n.e.. Zajedno sa Grcima i Kartaginjanima su se nadmetali za kontrolu nad Sredozemljem. Moguće je da potiču iz Vinčanske civilizacije [severnog Balkana] i da su sa sobom doneli jezik i azbuku.

Zanatstvo i trgovina su imali određen ali ne prevelik privredni značaj.

Po verovanju, Romul je stanovnike Rima podelio u kurije (curia) kao zasebne vojne, verske i političke zajednice. Svaka kurija je bila podeljena u deset rodova (gentes). Rimljani su pripadali određenim kurijama i gensima. Po nekim proračunima u Rimu je bilo 30 kurija i 300 gensa.

Rimljani su se identifikovali ličnim imenom i gentilskim imenom (nomen gentilicius): slično našem konceptu imena i prezimena.

Svi kraljevi Rima su bili Etrurci, izuzev prvog karlja. Romul je bio prvi kralj (rex) Rima. Kao kralj je bio vojni komadant, verski sveštenik i sudija. Skupština i senat su bili drugi bitni činioci društva. Skupštinu sačinjavaju svi punoletni muškarci. Senat je imao 300 članova i osnovnu ulogu da očuva tradiciju predaka (mores maiorum). Senat je kontrolisao skupštinu i savetovao kralja. Ovakav model (vojna demokratija) je bio svojstven svim narodima koji su prelazili iz varvarsta u civilizaciju i moga bi se opisati kao: skupština ratnika, veće staraca, vojni (i verski) starešina. Omogućavao je opstanak u nepredvidljivom prirodnom okruženju, održavao unutrašnji mir, stvarao jaku zajednicu koja se mogla odupreti spoljnim neprijateljima te sama započinjati ratničke pohode (jer je vojni plen važno sredstvo sticanja dobrobiti i blagostanja za pobedonosnu zajednicu). U to vreme u Rimu su se strogo postovale verske i magijske tradicije.

Četiri kategorije stanovništva su bili: (1) patricije, vladajući sloj koji poseduju bogatstvo i moć (2) plebejci su bili slobodni i bavili se zanatstvom i trgovinom (3) klijenti su postepeno nastali uvećavanjem i raslojavanjem gensa: nisu imali svog člana za senatora ali su imali zaštitu senatora iz njihovog gensa (4) robovi, nije ih bilo mnogo, nisu imali nikakva prava i pripadali su gospodaru.

Servije Tulije je bio veoma važan kralj koji je od Rima napravio državu. On je uveo cenz (census): periodični popis stanovništva uz procenu imovine. Slobodno stanovništvo grada je podeljeno u pet imovinskih klasa. Cenz se bavio i zaštitom tradicije.

REPUBLIKA (509-27. p.n.e.)

Epoha velikih promena, u kojoj su Rimom upravljali senat i izborni magistrati. Posle Latinskog rata Rim se proširio i na kraju osvojio Italiju. Bila su i tri rata protiv Kartagine (takozvani, punski ratovi) uglavnom u III veku p.n.e. u kojima je Rim pobedio [146. god. p.n.e. Kartagina je potpuno razorena]. Naturalnu privredu zamenjuje robno-novčana, oko 200. god. p.n.e.. Trgovina i znatstvo se dodatno razvijaju. Od osvojenih teritorija se stvaraju provincije. Provincije su izvor sredstava koje će obični rimljani dobiti besplatno, kao pripadnici pobedničkog naroda.

Plebejci su postepeno poboljšavali svoj položaj u Rimu. U 287. god. p.n.e. su se izjednačili sa patricijima. Vladajući sloj Rima su uskoro postali nobile (nobiles – plemeniti, otmeni): sačinjeni od patricija i uspešnih plebejaca. Živeli su u velelepnim palatama. Imali su pravo na biste svojih slavnih predaka (ius imaginum) koje su držali u svojim prelepim baštama. Na taj naćin njihova deca su rasla okružena slavnim predcima, okrenuta tradiciji, učena da postoju i štite svoju kulturnu baštinu. Nisu radili, bavili su se isključivo senatom, i raspodelom magistratura, vojnih komandi i upravljanja provincijom. Bogatsvo stečeno su ulagali u zemlju, robove, otmena zadovoljstva i političke kampanje. Ostatak naroda u Rimu se zvao plebsom. Među njima je bilo zanatlija i trgovaca ali je najveći broj njih bio proletarijat (ljudi bez imovine i sredstva za život) koji su bili klijenti nobila: ovi su izdržavali proletarijat zbog njihovih glasova u skupštini. Proleterijat je redovno dobijao pomoć od države u obliku hrane i novca, naročito posle uspešnih ratničkih poduhvata. Njihov osnovni politički zahtev je bio: hleba i igara!

Svaki rad izuzev obrada vlastite zemlje je smatran nedostojnim slobodnog čoveka. U Rim se dovodi veliki broj robova. Mladi nobili se spremaju za politički život izučavanjem grčke filozofije, književnosti i retorike. Rimljani, kao ni Grci, nemaju svest o «državi» i svoju državu nazivaju res publica (javna ili narodna stvar). Umesto države o sebi misle kao o zajednici građana. Zajedničko delovanje je moralo da zaštiti opšte interese, uvažava volju bogova (pre svega Jupitera, kao vrhovnog boga) i nije smelo da ugrozi tradiciju [način života predaka].

Magistrati (koji su zamenili kralja) su birani na jednogodišnji mandat. Pretor se bira iz redova patricija, kasnije i plebejaca. Ima istu moć kao i konzul. Dva cenzora su najugledniji magistrati. Biraju se svakih pet godina iz redova bivših konzula. Vrše popis stanovništva, koje razvrstavaju u imovinske klase. Štitili su moral (regimen morum): uz imena lica su mogli da upišu belešku moralne osude. Mogli su poželjne građane da postave u senat a nepoželjne senatore da izbace iz senata. Plebejski tribuni su sazivali plebejsku skupštinu. Diktator je najvažniji vanredni magistrat, koga u situacijama velike opasnosti po državu izabira jedan od konzula po preporuci senata. Diktator ima vlast kralja, ali je ona ograničena na 6 meseci. Svi magistrati obavljaju svoju dužnost besplatno i međusobno su nezavisni.

Skupština je najviši ogran vlasti, ali to nije narodna volja [kao što ni moderna skupština nije izraz narodne volje]. Senat je bio tvrđava nobiliteta, uz pomoć kojeg oni štite svoj privilegovan položaj i svoje lične interese. Rimska republika je konzervativna politička tvorevina: svoje korene je imala u obozavanoj tradiciji i moćnom kultu predaka.

PRINCIPAT (27. p.n.e. – 284.)

Novi magistrat je imao znatna ovlašćenja i neograničeni mandat. Sula koji je vojskom zauzeo Rim i bio proglašen dikatorom je objavio spisak svojih političkih neprijatelja koje je svako mogao da ubije i dobije nagradu za to. Imperator Cezar je nešto kasnije takođe zauzeo Rim svojom vojskom.

Posle smrti svakog vladara senat ocenjuje njegovo delovanje i ukoliko je negativna ocena osuđuju ga na brisanje iz memorije (damnatio memoriae): poništavanje svih njegovih odluka, uništavanje njegovih statua, brisanje iz istorije, itd.

Provincije dobijaju pravo građanstva i stvara se jedno veliko carstvo. Rimska država postaje federacija gradova. Principat je prikrivena monarhija. Vlast je podeljena između princepsa i senata. Javlja se birokratija. Najviši sloj društva više nisu nobili već senatorski red. Član ovog reda može biti svaki slobodno rođeni građanin koji nije izgubio čast i koji raspolaže senatorskim cenzom (imovinom vrednom preko milion sestercija). Pripadnost ovom redu daje mogućnost senatorske karijere, magistrature, i najviše birokratske položaje.

Vladari smatraju svojom najvećom obavezom da se brinu o gradskom plebsu: kroz izdržavanje i zabavu [gladijatorske igre]. Zemlja se redovno daje vojnim veteranima.

Odustaje se od osvajačkih pohoda i sređuju se unutrašnje prilike. Konsoliduju se rezultati vekovnih osvajanja: mnogi žive lagodan život i imaju razne mogućnosti. Rimski uticaj i civilizacija se šire. Zapadni deo carstva je romanizovan, istočni helenizovan. Bogato i uređeno carstvo postaje meta ratobornih suseda. Rim polako počinje da napušta neke religiozne i političke tradicije, koji su ga učinili velikim. [Izvorna rimska religija je bila politeistička: postojao je veliki broj bogova i boginja, predvodenih vrhovnim bogom Jupiterom! Pored kulta bogova postojao je i kult pradaka, koji su takođe bili smatrani božanstvima (što je inače bio slučaj i kod drevnih Slovena).]

DOMINAT (284-565.)

Dioklecijan je imao više organizacione nego vojne sposobnosti. Bio je konzervativan. Izabrao je suvladara kako bi lakše upravljao celim carstvom. Pojavljuje se apsolutna monarhija gde celokupnu vlast imaju vladari, zajedno sa svojim centralizovanim birokratskim aparatom. U želji da povrati staru Rimsku religiju, surovo proganja hrišćane. Nasuprot njemu, Konstantin je bio nezianteresovan za tradiciju. Okončao je progon hrišćana a 313. godine priznao hrišćanstvo kao ravnopravnu religiju. U petom veku Rimsko crastvo postaje sinonim za zemaljsku državu hrišćana. [Hrišćanstvo je monoteistička religija poreklom iz Azije i jevrejske religije.] Konstantin je osnovao još jednu prestonicu, Konstantinopolj. Stanovništvo sve lošije živi.

Postoje dva senata: jedan u Rimu, drugi u Konstantinopolju. Svi građani su podanici, «robovi» vladara. Više ne postoji senatorski cenz, pa je slično feudalnom sistemu nemoguće ući ili izaći iz vodećeg staleža. Svi ostali stanovnici su plebs. Seljaci su u položaju srednjovekovnih kmetova, na feudalnim posedima. Društvo je u velikoj meri feudalizovano.

Istočno i Zapadno carstvo su razdvojeni 395. godine. Istočno carstvo trpi manji pritisak varvara i postepeno postaje Vizantija. Kraj Rima je označio i kraj antičke civilizacije. Dominat je period opadanja i stalne krize iz koje nije bilo povratka.

Tokom duge istorije Rima, pravo je pretrpelo mnoge promene. Zakon XII tablica je bio deo tradicije i rimljani su ga nevoljno i sporo menjali. Tek za vreme punskih ratova, u III veku p.n.e., počinje značajnija dopuna zakona na jedan novi način: slobodnim odlučivanjem magistrata. Ovo novo pravo je izdvojeno od ius civile i nazvano ius honorarium ili ius gentium. U principatu ove novine su zaokružene u skladnu celinu i čine «klasično rimsko pravo».

Rimsko pravo se deli na: (1) staro civilno pravo, koje je jedino pravo sve do punskih ratova (2) klasično pravo, koje se stvara od punskih ratova i dostiže svoj vrhunac u principatu (3) postklasično pravo, svojstveno dominatu.

STARO CIVILNO PRAVO

Najstarije rimsko pravo je bilo običajno i primitivno pravo. Pravo se ne meša u porodične odnose. Kao običajno pravo ono se pamti i prenosi usmeno. Prožeto je religioznim i magijskim elementima. Religiozni strah je bio važan oslonac poštovanju prava, u vreme kad je država još bila slaba. Veza prava i religije je bila velika. Sveštenici (pontifici) su jedini poznavali pravo. Objavljivanje prava u pisanom obliku, Zakon XII tablica, označava ne samo raskid prava sa religijom već i okončanje primitivne epohe.

Pravo uvek sadrži i element forme. Forma ima svoju svrhu. Forme su nastale iz tradicije, dugotrajnim ponavljanjem dok nisu standardizovane i shvaćene kao suštinski deo pravnog akta. Bez forme nema pravnog posla.

U primitivnom pravu, neko kome je načinjena nepravda pribegava osveti. Potom se stvara sudski postupak sa ciljem da se osveta dovede pod kontrolu.

U primitivnom pravu, na prvom mestu je religija, potom etika, pa tek onda pravo. Najviša vrednost je odanost otadžđni. Ljudi su deo zajednice, kojoj su podredjeni i bez koje nemaju smisla. U privatnim odnosima najveći značaj je imala vera, u obliku božanstva koje je iz svog hrama bdilo nad građanima i pratilo šta rade, njihove sporazume i poštovanje zadate reči. Apstraktni poslovi su davali mogućnost zloupotrebe i ne bi funkcionisali bez vere (fides). Reč Rimljanina je, i bez svedoka, za njega zakon! Posle punskih ratova vera (fides) postaje pravna ustanova bona fides.

Običajno pravo je skup normi koje su nastale dugotrajnim ponavljanjem ponašanja ljudi u određenim situacijama. Ljudi vrše svakodnevne poslove i interakcije, a ukoliko se pojavi spor oni traže način da zaštite svoje interese. Pošto se običajno pravo ne piše, neko ga je morao pamtiti i tumačiti. U Rimu su to bili sveštenici (pontifices). Oni bi često tumačili zakon na način da zaštite interese patricija.

Zakon XII tablica je prvo pisano pravo u Rimu. Napisano je pod pritiskom Plebejaca, kojima je bilo u interesu da se zakon javno objavi, radi njegove nepristrasne primene. Patriciji su pristali te je 451. god. p.n.e. napisan zakon na XII tablica i okačen na forumu. Tablice 1-3. su se bavile sudskim postupkom, 4. i 5. porodičnim i naslednim pravom, 6. i 7. imovinskim odnosima, 8. i 9. deliktima, 10. sahranjivanjem, 11. i 12. odredbama raznovrsnog sadržaja. Zakon je napisan svečanim i sažetim stilom. Zakon je kodifikacija dopunjenog običajnog prava. Sadrži normu kojom se ozakonjuje pravo naroda da (ubuduće) sam donosi zakone. Odmah potom je skupština počela da donosi nove zakone. Zakon XII tablica nikad nije ukinut u celini, a Rimljani su prema njemu uvek imali izuzetno poštovanje.

Pontifici su bili najkreativniji u periodu osvajanja Italije. Konstruisali su razne forme za postizanje određenih ciljeva. Na primer, promena položaja u porodici (emancipatio i adoptio), raspolaganje imovinom, uslove za primenu testamenta. Pravo koje je tom prilikom nastalo zove se ius civile.

KLASIČNO PRAVO

Klasično pravo obuhvata poslednja dva veka republike i celu epohu principata. Deli se na doba stvaranja i doba sređivanja novog rimskom prava. Novine su nastajale najčešće zahvaljujući radu magistrata (pretora). Pojavljuje se novi pravni sistem različit od ius civile, nazvan ius honorarium jer su ga stvorili magistrati. U poslednja dva veka republike su podignuti temelji onom rimskom pravu koje će kasnije poslužiti kao osnova evropskog prava.

Klasično pravo se pojavilo usled promena u društvu posle punskih ratova, kad se razvila trgovina i novčana privreda, za koje staro civilno pravo nije imalo adekvatna rešenja. Grčka filozofija i retorika su takođe doprineli oblikovanju klasičnog prava. Pojavljuje se misao o pravu zajedničkom svim ljudima ius gentium čije se norme primenjuju i na strance (peregrine).

Početkom principata rimljani koriste dva pravna sistema: civilno i honorarno pravo. U najvećem broju slučajeva, građanin može izabrati kojim pravom će štititi svoje interese. Moguća pravna nesigurnost zbog postojanja dva pravna sistema je ublažena sa pojavom ius gentium, koji je imao zajedničke elemente i sa civilnim i sa honorarnim pravom. Na kraju razvoja rimskog prava, ono se svelo na ius gentium.

Gnej Flavije je oko 300. god. p.n.e. ukrao—verovatno sa dozvolom ili uz podsticaj svog nardređenog—formule legisakcija i pravnih poslova te ih objavio kao ius Flavianum. Potom Tiberije počinje prva javana predavanja o pravu. Prvi pravnici (iuris prudentes – poznavaoci prava) su bili nobili koji zbog svoje političke karijere, besplatno pružaju građanima pravne usluge, koje su pre njih radili sveštenici. Pravnici su poznavaoci i tumači prava a ne njegovi stvaraoci. Delatnost pravnika je postojala sve do kraja principata. Jurispodencija se može podeliti na tri perioda: (1) republiku (2) doba dve škole (3) epoha Antonina i Severa.

Dve škole su bile: sabinijanci i prokuleanci.

Pravnici su preuzeli ulogu pontifika: oni se ne bave istinitošću činjenica, već na osnovu činjenica tumače pravo. Daj mi činjenice, daću ti pravo. No u suštini, pravnici su u znatnoj meri i stvarali pravo, popunjavajući pravne praznine koristeći analogiju ili argumentum a contrario. Rimsko pravo je sličnije anglosaksonskom, precedentnom pravu, nego evropskom-kontinentalnom pravu (koje se inače razvija po uzoru na rimsko). Razlikovanje pravnih od faktičkih pitanja te iznalaženje rešenja unutar logike pravnog poretka su predstavljali ključne osobine rimske jurisprudencije, koja je ostavila dubok trag na evropsku pravnu kulturu.

Magistrat je davao predlog zakona koji je potom donosila skupština.

Dekret (decreta) je bio pojedinačni pravni akt ili onaj koji je doneo pretor.

Pravo koje su stvarali imperatori preko konstitucija postepeno postaje novi pravni sistem, koji je paralelan sa ius civile i ius honorarium. Danas se to pravo zove ius extraordinarium.

Magistrati donose odluke da li do suđenja treba doći i organizuju suđenja dok presude donose sudije (obični građani) koje su izabrale same stranke u sporu. Magistrati su mogli objavljivati edikte od kojih je nastalo ius honorarium. Edikti se odnose samo na građane u određenoj regiji, gde magistrat ima nadležnost. Pravna snaga edikta je godinu dana (dok traje mandat magistrata). No magistrati su praktikovali da preuzmu edikte od svojih predhodnika.

POSTKLASIČNO PRAVO

Aurelijanovo i Dioklecijanovo obnovljeno carstvo, posle «vojne anarhije» se mnogo razlikovalo: privreda je opadala, latifundije zatvarane, kolonat umesto klasičnog ropstva, apsolutna monarhija, kulturna dekadencija a kasnije i hrišćanstvo. Sve to je ostavilo trag na pravu.

Hrišćanstvo je tokom IV veka postala dominantna religija, na čijim načelima su vladari—sa časnim izuzetcima (kao Julian «Otpadnik»)—pokušavali da utemelje svoju vlast.

Jurisprudencija [pravnici koji tumače pravo] je nestala tokom perioda vojne anarhije i nije se mogla obnoviti u birokratizovanoj državi koja je usledila, u čijem sastavu je bila profesionalna sudska organizacija.

Sve što princeps odluči ima snagu zakona. U dominatu, jedini izvori prava su vladareve konstitucije (leges). Pravo koje je nasleđeno iz principata i koje nije doneo vladar se zove ius.

Carsko zakonodavsto je postalo nepregledno. Kodifikacije su bile način da se zakon sredi. Kodifikacije (zbornici prava) su postale jedno od ključnih obeležja postklasičnog perioda.

Postklasično pravo je palo na niske grane i odlikuje se duhovnim siromaštvom. Presude su donošene na mehanički način: sudije su morale znati stavove pet preminulih pravnika (senat mrtvih: Papinijan, Pavle, Gaj, Ulpijan, Modestin).

U dominatu, pravnici više ne pišu originalna dela i svojim mišljenima ne doprinose razvoju prava. Pravnici su postali deo državnog aparata. Uskoro su shvatili da je neophodno sakupiti na jednom mestu—u zborniku prava—sve zakonske odredbe.

Prvi veliki zbornik Codex Gregorianus sastavljen je 292. god. Sadržao je reskripte od Hadrijana do Dioklecijana. Codex Theodosianus je izdao Teodosije II, 438. god. Zbornik je sadražo preko 3000 konstitucija od Konstantina pa na dalje. Bilo je i drugih zbornika.

Justinijan je vladao od 527. do 565. god.. Rođen je na Balkanskom poluostrvu, u Taureziju [Caričinom Gradu blizu Lebana]. Bio je obrazovan i ambiciozan. Želeo je obnoviti veliko jedinstveno carstvo. Imao je velike planove za obnavljanje rimskog prava i to putem kodifikacije (bez koje rimsko pravo ne bi postalo kulturni temelj Evrope). Codex Iustinianus je objavljen aprila 529. god. i sadržao je skraćene, sređne prećišćene konstitucije. Sve kontradicije su bile uklonjene. Digesta (sveobuhvatna knjiga) je objavljena 533. god. To je bio zbornik pravničkog prava koji je imao snagu zakona. Sastojala se od 50 knjiga, u koju su sažeto svrstani 5% celokupnih pravnih pisanja iz 2000 različitih knjiga. Digesta je zbornik celokupnog prava: privatno pravo (knjige: 2-47), javno pravo (knjige: 1, 48-50). Sastoji se od 9000 odlomaka iz pisanja nekih 40 pravnika. Najviše je citiran Ulpijan (1/3 svih odlomaka). Digesta je najvažnija knjiga o rimskom pravu i najvažnija pravna knjiga ikad. Jer je Evropa stvorila svoju pravnu misao upravo zahvaljujući ovoj zbirci. Digesta je izvor podataka o pravu iz dve epohe: klasične i Justinijanove.

Justinijan je ovlastio pravnike da pri pisanju Digesta, vrše interpolaciju, izmene i prilagode klasične zakone važećim justinijanovim zakonima. Digesta je zbornik pozitivnog, važećeg prava. Istorisko istraživanje rimskog prava nije moguće bez utvrđivanja ovih izmena (interpolacija).

Digesta su korišćeni i za nastavu na univerzitetima, gde su se obrazovali mladi pravnici [deca pravnika, senatora, magistrata]. Digesta je korišćen za 2-4. godine studija, u 5. godini je izučavan Kodeks. Nedostajao je udžbenik za početnu nastavu, 1. godinu. Zato je Justinijan naručio izradu Institutiones. U stvari ovaj tekst je bio samo obrada Gajevih Institucija. Ove prerađene Institucije sadrže četiri knjige.

Krajem 534. godine prvobitni Kodeks (Codex Iustinianus) je prerađen i sadržao je 50 novih zakona koje je doneo Justinijan. Kodeks je imao 12 knjiga. Novi Kodeks je bio samo dopuna prvog.

Digesta i Kodeks su sadržali oba izvora pozitivnog prava: ius i leges. Institucije su bile pregled celog sistema. Sva tri su imali zakonsku snagu.

Svi novi zakoni—koji su nastali posle pojave Digesta, Kodeksa i Institucija—su postali novi zakoni (novellae leges) (ili samo novella). Justinijanova kodifikacija: Digesta, Kodeks, Institicije, novella.

* *

Posle pada zapadnog rimskog carstva [nezvanično se uzima da je to bilo 476. godine] Germani su bili pobednički narod i zavladali su teritorijama koje su nekad bile rimske. Na toj teritoriji su uglavnom živeli Rimljani i za njih je i dalje važilo rimsko pravo. To je omogućilo opstanak rimskog prava. Dodatno, rimska crkva [hrišćanska crkva, do podele između pravoslavaca i katolika će doći 1054. god.] je zastupala rimsko pravo i primenjivala ga na svojim teritorijama uticaja. Krunisanjem Karla Velikog obnovljeno je zapadno rimsko carstvo, u 800-toj godini. U srednjem veku privilegovani članovi drustva i centri moći su bili: vladari, feudalci, crkva i slobodni gradovi. Prvi univerzitet je osnovan u Bolonji u XII veku (1119. godine) i u velikoj meri se bavio izučavanjem rimskog prava. Bolonjski univerzitet će postati centar iz koga će se rimsko pravo proširiti širom Evrope.

Glosatori su bili prvi profesori prava koji su izučavali rimsko pravo—Justinijanove zbornike—i upisivali svoje beleške (glose) između redova ili na marginama knjiga. Imali su zadivljujuće razumevanje prava.

Sholastika je bila dogmatska srednjevekovna «filozofija» [zapravo lažna filozofija] u službi religije (hrišćanstva). [Jer svrha filozofije je da spozna pravu stvarnost a ne da zataškava stvarnost i prmoviše određenu dogmu, naročito kad je reč o lažnoj, pogrešnoj ili po nas pogubnoj (samoubilačkoj) dogmi.]

Komentatori (postglosatori) su italijanski pravnici koji su se pojavili posle glosatora i koji su umesto kratkih glosa pisali obimne komentare. Naročito je bilo značajno njihovo opredelenje prema praksi: davali su pravna mišljenja sudovima i drugim organima koji su primenjivali pozitivno pravo.

Recepcija prava znači prihvatanje stranih pravnih normi u domaćem pravu. Data pojava se i danas događa ali se naznačajniji oblik recepcije odigrao u srednjevekovnim evropskim državama. U nekim je rimsko pravo već bilo važeće, na primer, sveto rimsko carstvo nemačkog naroda.

Kad su Turci [divljačke horde iz centralne Azije] zagadili i uništili Vizantiju, brojne izbeglice dolaze na Apeninsko poluostrvo i sa sobom donose zaboraljvene ili nepoznate antičke knjige. Manastirske biblioteke već sadrže dodanto blago. Velelepne zgrade, palate i hramovi iz antike pozivaju ljude na razmišljanje o prošlosti te se javlja duh i epoha humanizma i renesanse [od XIII do XVI veka].

Škola elegantne jurisprudencije nastaje u Francuskoj, na umiverzitetu u Burzu. [Posle Bartolomejske noći, pravnici protestanti odlaze u Holandiju.] Oni će pokrenuti novi način izučavanja rimskog prava. Bili su usmereni na praksu ali su umesto glosa i komentara koristili i oslanjali se na izvorne tekstove rimskog prava. Stvorili su pravnu istoriju.

Prirodno pravo je skup normi koje su otkrivene razumom, kao one koje su u skladu sa prirodom i/ili ljudskom pirodom. Prirodno pravo važi uvek i svuda. Iz opštih načela se izvode rešenja za konkretne slučajeve. Njime se ocenjuje legitimnost pozitivnog prava (koje mora biti u skladu sa prirodnim pravom, da bi bilo legitimno). Ukoliko pozitivno pravo odstupa od prirodnog onda (obmanuti i potčinjeni) narod ima pravo na revoluciju, kako bi na taj način stvorio uslove za usklađivanje pozitivnog sa prirodnim pravom. Društveni ugovor je sporazum ljudi koji žive u prirodnom (predržavnom, prenormativnom) stanju sa ciljem stvoranja države koja će im ograničiti određene slobode ali sa ciljem da zaštiti odnosno garantovatuje odabrane (najvažnije) slobode.

Istorijska pravna škola shvata pravo kao proizvod nacionalne istorije. Pravo nastaje spontano kao izraz narodnog duha. U početku to je običajno pravo. To pravo se dalje razvija dejstvom unutrašnjih faktora. Kao treća i završna faza je kodifikacija. Razvoj prava je evolutivni proces. U Nemačkoj je stupanjem na snagu gradjanskog zakonika 1900. god. rimsko pravo prestalo da važi i postalo isključivo istorijska disciplina.

Rimsko pravo po svom značaju za razvoj evropske kulture prevazilazi svako drugo. Zbog toga se i danas izučava rimsko pravo, kao posebna pravna disciplina. Veličina rimskog prava je i u tome što je prevazišlo svoje nacionalne granice i ostvarilo sintezu svoje epohe. Pravna genijalnost Rimljana je u tome što su prvi shvatili da zakon nije dat od boga već da ga ljudi mogu sami stvarati i menjati.

INSTITUCIJE RIMSKOG PRAVA

Rimljani su jedini, u antici, imali pravnu nauku.

Ulpinijevo mišljenje da su osnovna načela prava: časno živeti, nikome ne škoditi, svakome svoje dati.

Podela prava: ius naturale (ius gentium), ius civile, ius honorarium.

Ius naturale (prirodno pravo) se javilo pri kraju republike pod uticajem grčkih filozofa. To je jedno opšte pravo zajedničko za sva živa bića. Ono je večno i nepromenljivo. Sinonim za ius naturale je ius gentium. Pravo koje rimljani koriste za svoj narod se zove ius civile, dok za sve ljude koriste ius gentium. U Justinijanovim zbornicima postoji razlika između ius naturale i ius gentium.

Ius honorarium nastaje radom magistrata: to su norme i ustanove koje donose magistrati. U tom slučaju, ius civile je više ograničen i obuhvata norme stvorene običajem, zakonom ili interpretacijom.

Ius publicum (javno pravo) se odnosi na položaj i interes rimske države. Ius privatum (privatno pravo) se odnosi na interese pojedinca. Kult, sveštenostvo i magistratura su ustanove javnog prava. Sve ostalo je deo privatnog prava.

Najuticajniju sistematizaciju prava svih vremena je učinio Gaj u svojim Institucijama. Sve pravo koje se koristi odnosi se ili na lica ili na stvari ili na tužbe. Pravo koje se odnosi na lica je: statusno i porodično, ili neimovinsko privatno pravo. Pravo koje se odnosi na stvari je imovinsko pravo (unutar koga se nalaze stvarno, nasledno, obligaciono). Pravo koje se odnosi na tužbe je građanski sudski postupak.

Zakon XII tablica je izvor celokupnog javnog i privatnog prava. Civilno pravo je u najvećoj meri rezultat interpretacija (od strane pravnika).

Utvrđivanje činjenica je zadatak sudija. Sudije su najčešće nestručni i pravno nevični građani. On procenjuje validnost dokaza. [U današnje vreme to je sudija ili porota.] Teret dokazivanja je na tužiocu.

Sve pravne činjenice se dele na dve grupe: događaje i ljudske radnje. Događaji su pojave sa kojima ljudska volja neme veze. To su prirodne pojave. Na primer, kiša, vetar, udar groma, vodena bujica, odron kamenja, smrt čoveka, protok vremena, vulkanska erupcija. Ljudske radnje mogu biti nedozvoljene (delikti) ili dozvoljene (pravni poslovi). Najvažnije pravne činjenice su pravni poslovi.

Causa je jedan od najčešćih termina i ima mnogo mogućih značenja: razlog, ispitivanje slučaja od strane pretora, pravna situacija, stvar, itd. Iusta causa se prevodi kao pravni osnov.

Zaštita od štetnih posledica apstraktonog pravnog posla je bile zasnovana na dve ustanove: dolus (prevara, zla namera) koja je oštećenom licu davala pravo na deliktnu tužbu (actio doli) za naplatu kazne u visini nanete štete ili na prigovor (exceptio doli) kojim je mogao da se odbije zahtev iz apstraktnog posla; condictio kojom je dobijena ošteta, odnosno novčani iznos srazmeran uvećanju tuđe imovine bez pravnog osnova.

Subjektivno pravo daje određena ovlašćenja za ponašanje u društvu. Imalac datog prava ne mora i da ga iskoriti, no ako ga koristi on samim tim sužava mogućnost drugih ljudi da se ponašaju na određen način. Na primer, to su slučajevi stanara u istoj zgradi. Problemi mogu nastati usled velike buke, dima, neprijatnih mirisa, parkiranih automobila, itd.

Ometanje uobičajnog života na sopstvenoj zemlji je smatrano smetanjem državine i sankcionisano interdiktima. U ostalim slučajevima važilo je načelo da onaj ko vrši svoje pravo ne nanosi drugom štetu. Međutim, Gaj u Institucijama je izneo stav da ne smemo zloupotrebiti naše pravo.

Koluzija (sukob) prava nastaje kad dva ili više lica imaju istovetno pravo prema istoj stvari. Rešavala se: subordinacijom (primenom pravila da stariji u vremenu je jači u pravu) ili koordinacijom (kad se potraživanja namiruju prodajom imovine dužnika i srazmernoj deobi).

Svojstvo čoveka se stiče rođenjem a gubi smrću. Život nastaje pojavom vidljivih fizioloskih funkicja a smrt nastaje gubitkom tih funkcija.

Država je zajednica građana. Ona poseduje dobra koja ne pripadaju članovima zajednice, već samo državi.

U Rimu su postojala razna udruženja građana: verska, trgovaca, brodovlasnika, zanatlija, itd. Imali su položaj pravnog lica (mada u Rimu nije postojao pojam pravnog lica).

Rob je stvar a ne čovek. Alatka koja priča.

Pravna sopsobnost lica je zavisila od: (1) da li je slobodan čovek ili rob (2) da li je rimski građani, Latin ili peregrin (3) da li je samostalan sui iuris ili potčinjen vlasti starešine porodice alieni iuris. Pored toga važne okolosti su bile: pol, pripadnost plebsu, postojanje infamija (osuda usled nečasnih radnji).

Primitivna zajednica (Rim) je u stalnom ratu sa svima koji joj ne pripadaju. Svako ko nije Rimljanin je neprijatelj a stoga i rob ili potencijalni rob (onaj koji još uvek nije uhvaćen).

U klasičnom dobu, rimski pravnici smatraju ropstvo protivprirodnim stanjem. Tokom republike, najveći deo robova dolazi iz ratova.

Rob je stvar i nema statusno pravo. Odnosi sa robovima su uređeni opštim normama o svojini. Rob ne može biti pravno sposoban, subjekt prava. Vlasnik može da radi šta hoće sa robom: da ga proda, raspolaže sa njim po volji, kažnjava, ubije. [Same reč «rob» na latinskom znači onaj kome je život pošteđen.]

Do punskih ratova bila su mala imanja i nije bilo mnogo robova. Posle punskih ratova, stvaraju se latifundije i koristi se veliki broj robova. Robovi se dele na familia rustica poljoprivredne radnike i familia urbana kućna posluga, trgovci, zanatlije, pisari, učitelji, lekari, itd. U poslednja dva veka republike bilo je veći broj ustanaka robova. Najpozantiji je bio Spartakov ustanak.

Rob je mogao da dobije slobodu voljom gospodara, preko tri forme: (1) manumissio testamento je bila odredba testamenta (na primer, «neka moj rob Aurelius bude slobodan») (2) manumissio censu je upis roba u spisak slobodnih građanina od strane cenzora a na osnovu izjave gospodara (3) manumissio vindicta je akt u kome učestvuje magistrat.

Robove je mogla da oslobodi i država zbog određenih zasluga.

Tokom principata se postepeno napušta proizvodnja zasnovana na masovnoj upotrebi robova. Neki robovi su dobijali parcele od gospodara da obrađuju, neki su oslobađani pre nego su dobili parcele. Takođe su slobodni građani dobijali parcele za obradu zemlje. Zarobljeni varvari su dovođeni da obrađuju parcele na vladerovom imanju. Uobičajni naziv za neke od ovih seljaka, koji obrađuju tuđu zemlju, bio je colonus. Do V veka se razvija kolonat kao poseban status gde je seljak vezan za zemlju i ne može da je napusti. Kolon je rob zemlje. To je proces feudalizacije rimskog društva. Kolonat je jedno od osnovnih obeležja dominata.

Ius civile je personalno pravo rimskih građana. Rimski građani sve svoje odnose uređuju po pravilima ius civile, a četiri osnovna prava građana su bila: (1) pravo na brak ius conubii (2) pravo na korišćenje civilnih formi pravnih poslova i redovni sudski postupak ius commercii (3) pravo na učestovanje u radu skupštine ius suffragii (4) pravo izbora za magistrata ius honorarum.

Zadnja dva su bila rezervisana samo za odrasle muškarce.

Rimsko građanstvo se moglo steći na više načina: (1) rođenjem u zakonitom braku od roditelja građana (2) manumisijom (3) naturalizacijom, zakonskom dodelom građanstva strancima.

Latini su sa Rimljanima imali mnogo zajedničkog: jezik, tradiciju i kulturu, pravo. Građani latinskih gradova su imali sva prava kao i Rimljani izuzev ius honorarum. No samim preseljenjem u Rim dobijali su i građanstvo. Gradski plebs koji se iselio iz Rima u jednu od kolonija gde bi dobili veliku parcelu zemlje su gubili građanstvo i nazivani Latini coloniarii.

Peregrin je stranac. Živeli su u provincijama koje je zauzela (mirnim putem) rimska vojska i kojom je upravljao guverner. Peregrini su imali određenu autonomiju ali su plaćali poreze. Mogli su da koriste ustanove ius gentium. Najveći broj peregrina su bili dediticii. Dediticii su peregrini koji su pružali otpor i koje je silom pokorila rimska vojska. Nisu imali autonomiju, pravo, i nisu smeli prići suviše blizu Rimu.

Rimska porodica je patrijahalna. Odlikovalo ju je veliki broj dece. Provobitnu bračnu zajednicu consortium u Rimu su sačinjavali braća sa svojim ženama i njihovim potomcima. No od vremena zakona XII tablica pa na dalje, porodica se sastojala isključivo od jednog bračnog para i njihovih potomaka. Članovi porodice su međusobno povezani: verskim vezama (kult predaka), emotivno, interesnim vezama, ekonomskim vezama, jer u zatvorenoj kućnoj privredi se ne može opstati bez porodice.

Primitivna prava ne oblikuju porodicu već se služe porodicom pri regulisanju društvenih odnosa. Porodica je skup lica i stvari podređenih jednoj volji: ocu porodice paterfamilias. On je muškarac kome pripada porodica i koji nad njom ima svu vlast i apsolutnu moć. Porodica može sa drugim porodicama da uspostavi odnos samo preko paterfamilias. Snaha postaje član porodice preko muža pod čijom je vlašću i komandom. [Vlast nad kćerima prestaje njihovom udajom, kod manus braka.]

Kult predaka je značio da svaki paterfamilas posle svoje smrti postaje božanstvo koje poštuju njegovi naslednici. Ako otac ima nekoliko sinova, oni će posle njegove smrti postati starešine paterfamilias tri nove porodice ali će sve te nove porodice postovati kao božanstvo, zajedničkog predka (preminulog paterfamiliasa) kao i sve druge zajedničke (ili samostalne) predke. Date porodice će biti povezane vezom koja se zove agnatio.

Starešina porodice je jedini mogao da poseduje stvari, imovinu i prava. Sve što članovi porodice ili robovi steknu, pripada isključivo njemu. On raspolaže svim što je vezano za porodicu i štiti prava porodice. U početku je imao neograničena ovlašćenja. U drugoj polovini republike su njegova prava donekle ograničena; tako što je paterfamilas bio izložen moralnom sudu javnosti, prijatelja i cenzora. Do opadanja vlasti paterfamiliasa je došlo usled jačanja države i institucija prave koji su, sada, za sebe želeli veću moć da upravljaju nad ljudima. [Pojam i problem «bele kuge» nije postojao u prošlosti. Bela kuga se pojavila po prvi put posle II Svetskog Rata (u drugoj polovini XX veka) na tlu Evrope kada je okončan proces razbijanja patrijahata i nametanja pogubnih pravnih normi i veoma neprirodnih društvenih uređenja.]

Dok je pod vlašću paterfamilias osoba je alieni iuris. Emancipatio je oslobađanje lica od vlasti paterfamilias. Oslobođena osoba postaje sui iuris. Od alieni iuris emancipacijom osoba postaje sui iuris. Obrnut proces se zove usvajanje (adoptio): pri čemu sui iuris osoba postaje alieni iuris.

Sporazum stvara brak. Brak ne stvara nikakva prava ili obaveze između supružnika. Deca iz takvog braka dolaze pod vast oca i njegovog šefa porodice paterfamilias. Poligamija nije dozvoljena. Žena dobija društveni položaj muža i obavezna je na vernost pod pretnjom krivične odgovornosti.

Za zaključenje braka se moraju ispuniti uslovi: (1) postojanje poslovne sposobnosti (2) pristanak paterfamiliasa (3) ne postojanje pravne smetnje. Uobičajno je bilo za devojčice da se udaju kad steknu punoletsvo, odnosno već sa dvanaestom godinom života.

Brak sa manusom. Manus-brak je imao sledeće osobine: (1) žena izlazi is svoje porodice i ulazi u porodicu muža (2) on nad njom ima vlast (može je i prodati ali bi to bio moralni prestup).

Manus brak se zaključuje verskom svečanošću (confarreatio) ili putem mancipacije (coemptio) (prividnom kupovinom žene). [Prividna kupovina žene je običaj koji je nastao verovatno iz nekadašnje stvarne kupovine žena.] Manus je u početku bio neraskidiv, a kasnije se gasio suprotnom formom (remancipatio).

Brak bez manusa je suprotnost braku sa manusom. Ako je žena bila sui iuris to i ostaje, zadržava imovinu i s njome raspolaže (ponekad uz kontrolu i odobrenje tutora). Ako je žena alieni iuris ostaje pod vlašću svog paterfamiliasa i nasleđuje ga kao i da nije udata. Prema mužu i njegovim srodnicima, te prema zajedničkoj deci nema nasledna prava, niti oni prema njoj. [To je žena na pozajmici, na neograničeno vreme, sa ciljem da mužu rodi decu i da ga služi ali bez ikakvih pravnih veza sa njim ili njegovom decom.]

Brak nastaje zajedničkim životom i željom da se data zajednica smatra brakom. Brak postoji od trenutka kad je počeo zajednicki život (odnosno kad je žena dovedena u muževu kuću). Brak prestaje kad prestane volja ili zajednički život. Svaki bračni drug zadržava imovinu koju je imao pre braka o onu koju su stekli u braku pripada mužu.

Miraz nastaje kad paterfamilias da nešto mužu svoje ćerke na poklon.

Lice čiji status je promenjen dobija pravnu sposobnost u skladu sa svojim novim statusom. Capitis deminutio je promena statusa u klasičnom pravu. Postoje tri vrste: (1) capitis deminutio maxima je gubitak slobode a samim tim građanstva i položaja u porodici. Na primer, usled dužničkog ropstva. (2) capitis deminutio media je gubitak građanstva (status civitatis) i statusa familiae. Najčešće kao posledica progonstva iz porodice. (3) capitis deminutio minima je promena porodice. Na primer žena koja dođe pod manus muža ili kad čovek započne svoju vlastitu porodicu.

Pravna sposobnost zavisi od statusa. Poslovna sposobnost zavisi od pola, uzrasta, mentalnog i fizičkog stanja osobe. Žene, deca i mentalno retardirani su bili poslovno nesposobni. Obrazloženje pravnika za nesposobnost žena je bilo: (1) nestabilnost pola (2) lakomislenost (3) neznanje javnih poslova. [U sadašnje vreme možemo pridodati još nekoliko vrlo značajnih razloga, na primer: hormoniski haos koji snalazi žene svakog meseca usled menstrualnog ciklusa, intelektualna inferiornost žena (verovatno usled manjeg mozga: žene u proseku imaju za 150g manje moždane mase od muškaraca), itd.]

Da bi se zaštitili interesi poslovno nesposobnih osoba pojavila se institucija tutorstva (tutela). Tutor je osoba koja zastupa imovinske interese štićenika. Ponekad je postojala mala razlika između tutorstva nad maloletnom decom (tutela impuberum) i ženama sa statusom sui iuris (tutela mulierum).

Maloletnici su lica koja nisu dostigla polunu zrelost. Za muškarce se to odlučivalo individualno ali se obično smatralo da dečak postaje punoletan oko 15 god. života. Kada se proceni da je muškarac stasao on oblači mušku togu i tim ritualom zvanično postaje punoletan. Žene su postajale punoletne sa 12 godina.

Maloletnici su bili poslovno nesposobni i njihovom imovinom je upravljao tutor. U slučaju da tutor zloupotrebi svoja ovlašćenja, protiv njega je štićenik mogao podići deliktnu otpužnicu actio rationibus distrahendis ili svaki građanin je mogao započeti protiv nesavesnog tutora krivičnu accusatio suspecti tutoris. Posle prestanka tutorstva postojao je actio tutelae gde je odnos tutora i štićenika raspravljan po načelima bona fides.

Tutor punoletne žene sui iruis u istorisko doba nije imao pravo da upravlja njenom imovinom, dok je u starom pravu to mogao. U slučaju smrti muškarca, on je ženi ili ćerki izabrao tutora preko testamenta ili joj je ostavljao opciju da sama izabere tutora (tutela optiva).

Starateljstvo (cura) je slučaj kad sticajem okolnosti punoletni paterfamilias u nekim retkim slučajevima nije u stanju da obavlja svoje poslove i upravlja svojom imovinom. Na primer, takva pomoć je bila potrebna slepim, gluvim ili nemim osobama. Pomoć osobama sa fizičkim nedostacima se zvala cura debilium a za one koji su bili duže vreme odsutni cura absentium. Putem starateljstva se štitila i imovina mentalno obolelih ili rasipnika.

U civilnom pravu, devojčica je postala punoletna već sa 12 godina života a dečak oko 15. godine, kada je po prvi put obukao togu i stekao poslovnu sposobnost. U postklasičnom pravu je pomerena granica punoletstva na 25 godina. Građanina koji je maloletniku naneo poslovnu štetu mogao je svaki drugi građanin da tuži penalnom tužbom (actio legis Laetoriae), osuda je imala za posledice infamiju. Ukoliko je maloletnik tužen, on se moga braniti od optužbe prigovorom (exceptio legis Laetoriae).

Rimski građanski postupak je bio neodvojiv od materijalnog prava, ali se veoma rano razlikovao od krivičnog postupka. Građanski postupak se razvijao postepeno i spontano stvaranjem države iz rodopskog uređenja.

Na samom početku, dok su gensovi bili jedini stalni oblik društva, sporovi između pripadnika različitih gensova su rešavani putem sile i odmazde. Unutar samog gensa, usled velike međusobne zavisnosti i veoma razvijenog osećanja međusobne solidarnosti: nije dolazilo da sukoba. Ako bi se i pojavio nekakav spor on bi bio rešen uz učešće svih ili najuglednijih članova ili starešine gensa.

Kada su veze između gensova postale čvršće, usled brakova i vojne saradnje, došla je potreba da se odmazda stavi pod kontrolu te su utvrđeni neki ustaljeni vidovi dopuštene osvete. Daljim prerastanjem saveza gensova u društvo, veze između pojedinaca postaju bliže i složenije. U slučaju spora, stranke nađu nepristrasno treće lice (obično sveštenika ili nekog od ugleda) da im pomogne pri rešavanju spora. Posle nekog vremena, brojne ponavljane arbitraze u sličinim slučajevima stvaraju standard za rešavanje određenih nepravdi (delikta). Kako zajednica postepeno jača, tako ona preuzima kontrolu nad arbitražom i samopomoći. Kralj i magistrati koji su ga zamenili preuzimaju obavezu da odluče da li se može pristupti rešavanju nekog spora. Magistrat može predložiti skupštini određene novine po pitanju rešavanja sporova. [Ovakvo stanje je bilo u vremenu Zakona XII tablica.]

Stalnim jačanjem države, uz sve brojnije institucije i značajnija sredstva prinude, dolazi se do stava da je pravo atribut države te da je ona obavezna da osigura primenu prava. Ovaj stav je svojstven svim savremenim državama a u Rimu se pojavilo tokom principata. No iako ovakav vid organizovanosti i ovakav stav imaju određene prednosti po pitanju pravosuđa—oni dodatno nose i znatan rizik svemoći države kao i mogućnost zloupotrebe vlasti na štetu građana. Dati proces, koji je Rim najviše približio našem pravosuđu, je ujedno bio i izvor najveće dekadencije pravnog sistema. [Što je pre svega komentar i niska vrednosna ocena našeg društvenog sistema i postojećeg pravosuđa!]

U istoriskom dobu, postojala su dva oblika građanskog sudskog postupka: (1) redovni privatni postupak (ordo iudiciorum privatorum) (2) vanredni sudski postupak (cognitio extraordinaria).

Redovni građanski postupak nastao je davno, još dok je Rim bio mali grad-država. Tužilac ima inicijativu tokom celog postupka jer su njegovi interesi povređeni. Suđene je počelo tek ako su obe stranke bile prisutne. Stranke moraju same da izvedu sve dokaze koje smatraju relevantnim. Zato su u glavnoj ulozi svedoci (a kasnije i pisane isprave). Ako tužilac dobije spor on se sam (ili uz pomoć roćjaka) mora pobrinuti za izvršenje presude. Samopomoć je bitno obeležje sudskog postupka.

Jurisdikcija danas označava nadležnost sudova a u Rimu iurisdictio. To je bila aktivnost magistrata u sudskom postupku (organizovanje suđenja). Jurisdikcija je priprema a ne stvaranje prava.

Uloga magistrata u redovnom postupku je: (1) jurisdikcija se obavlja samo na određenom mestu i u određeno vreme (2) magistrat ne donosi presudu; može da to uradi samo ako neka stranka ne postupi po protokolu ili pred njim prizna krivicu (3) magistrata zanima samo formalna pravilnost izjava a istinitost ga ne zanima (4) magistrat koristi posrednu prinudu (stipulaciju) da bi osigurao izvršenje presude.

Presudu donosi sudija, građanin koga su stranke izabrale (uglavnom neki od senatora). Postupak je bio javan. Rešavanje svakog spora ima dve faze: postupak pred magistratom in iure i suđenje apud iudicem. Nije postojalo pravo na žalbu. Presuda je obavezivala stranke u sporu ali nije obavezivala treće lice.

Actio označava aktivnosti stranaka u postupku i van njega. Actio može da znači: tužba, suđenje, subjektivno pravo, procesni i materijalni pojam.

In iure deo postupka je bio potpuno ritualizovan: stranke su morale da nauče napamet svoje izjave. Suđenje se okončava pred pretorom ako je: jedna od stranaka napravila grešku, tuženi prizna navode tužioca (in iure confessio), ako se tuženi ne brani (indefensus). U drugom delu postupka (apud iudicem) sudija ima obavezu da utvrdi ko je u pravu i da presudu objavi usmeno. Presuda je bila konačna. Ukoliko dužnik ne izvrši presudu dobrovoljno, tužilac je moga da je izvrši prinudno, primenom drugog izvršnog postupka.

Legis actio sacramento je oblik postupka koji je postojao još pre Zakona XII tablica. Dobio je ime po opkladi od 50 ili 500 asa, koje su obe stranke polagale prilikom litiskontestacije. Pobednik u sporu je dobijao svoj novac nazad dok je ostale pare zadržavala država kao neku vrstu takse. Postupak je imao dve varijante: (1) Legis actio sacramento in personam koji nije dobro poznat (2) Legis sacramento in rem gde su stranke donosile pred magistrata sporni predmet i svaka ponaosob tvrdila da pripada njoj (vindicatio i contravindicatio). Pretor je potom davao predmet (ili roba) jednoj od stranaka na čuvanje obavezujući je—uz pomoć jemaca—da je preda drugoj ako izgubi spor. Potom su stranke polagale opkladu i onda je izabran sudija. Sudija je donosio presudu.

Legis actio per manus iniectionem Poverilac koji je dobio spor u in personam postupku morao je da čeka 30 dana da bi dužnik sam izvršio obavezu. Ako ovaj to nije uradio u tom roku, poverilac ga odvodi pred pretora i izjavljuje odredjenu formulu. Potom je dužnika mogao da veže i povede sa sobom u privatni zatvor: izuzev ako dužnik ili neko drugi odmah isplati dug ili ako se pojavi treće lice koje ospori postupak. Poverilac može duržnika u svom zatvoru da drži 60 dana, u uslovima koje propisuje Zakon XII tablica. Ako dug nije plaćen tokom tih 60 dana, on može dužnika da proda kao roba ili da ga ubije.

Legis actio per pignoris capionem je postupak gde osoba zapleni nečiju stvar (naročito stoku) sa ciljem da natera dužnika da isplati dugovanje. Zaplenjenu stvar je moga samo da drži kao zalog za ispunjenje njegovog duga i nije mogao da je sam koristi.

Formularni postupak je redovni privatni postupak na osnovu pisanih formula. Postupak zadržava upotrebu samopomoći te i dalje ima dve faze: in iure i apud iudicem. Jedino su verbalne izjave stranaka zamenjene pisanim dokumentom. Personalna egzekucija je u vidu prinudnog rada dužnika dok ne otplati svoj dug, što je jedini način da se izvrši presuda po ius civile.

Formula mora da sadrži delove (partes): (1) imenovanje sudije je prva i najvažnija odredba (2) tužiočev zahtev (intentio) je njegova tvrdnja da ima neko pravo ili da mu optuzeni nesto duguje (3) pravni osnov (demonstratio) -- da bi tužilac dobio spor, on mora biti zasnovan na nekom priznatom pravnom osnovu.

Formula može da sadrži dodatke (adiectiones): (1) praescriptio je ograničenje kojom stranke štite svoja prava koja nisu sporna (2) exceptio (doslovno «izuzetak», ovde «prigovor») je procesno sredstvo za zaštitu tuženog.

Sporovi su više komplikovani pa sudiji pomažu pravnici, davanjem saveta. Tužilac preuzima teret dokazivanja. Ako sudija nije siguran ko je u pravu, on treba da dosudi u korist optuženog. Stranka koja smatra da je presuda nezakonita ili nepravična može pokrenuti postupak protiv sudije.

Kod ovog postupka, formula više nije radnja, već pisani dokument.

Sve tužbe se dale na civilne (actiones civiles) i honorarne (actiones honorariae). Civilne su nastale običajem, zakonom ili interpretacijom. Honorarne su nastale ediktima magistrata.

Actiones in rem su tužbe koje su štitile neko apsolutno pravo. To su tužbe iz stvarnog, statusnog i naslednog prava. Actiones in personam su tužbe za zaštitu relativnih (obligacionih) prava. Ako tužilac izgubi nema sankcija; ako tuženi izgubi može završiti u dužničkom ropstvu.

Actiones stricti iuris je bila tužba koja je zahtevala striktno postovanje formule. Tužilac je lako mogao izgubiti spor zbog formalnosti. Da bi pospesili pravdu, pravnicu su stvorili actiones bonae fidei tužbu putem koje tužilac traži sve što mu tuženi duguje na osnovu dobre vere (bona fides).

Protivpravna radnja može biti istovremeno povreda i javnog i privatnog prava. Mali broj krivičnih dela (ubistvo, pobuna, itd.) goni država; ostala krivična dela su delikti koji se gone na inicijativu oštećenog lica. Za to se koriste kaznene (penalne) tužbe.

Actiones poenales su utvrđene po sledećim pravilima: (1) kazna je uvek imovinska i pripada tužiocu (2) kazna se određuje prema težini dela; obično višestruka vrednost nanete štete (3) ukoliko ima više izvršilaca, svaki duguje pun iznos kazne (4) paterfamilias moze platiti kaznu ili predati izvršioca delikta (5) penalne tužbe su nenasledive (6) naplata kazne ne gasi pravo na druge tužbe.

Exceptio je prigovor kojim je optuženi mogao zahtevati da sudija uzme u obzir i činjenice koje nisu navedene. Unete su od strane pretora kao dodatak formule. No, na nju i sam tužilac može dati prigovor. Sudija zahteva da zadnji ko je uneo prigovor počinje sa dokazivanjem. Od brojnih prigovora najvažniji je bio expetio doli -- prigovor da je stranka žrtva prevare. Pojam prevare su bila sva ponašanja suprotna bona fides.

Stipulacija (stipulationes) je ugovor, ustanova obligacionog prava, koja je zbog svoje jednostavnosti i apstraktnosti vrlo rano dobila značajnu ulogu u rešavanju sporova. U nekim pravnim situacijama pretor je pribegavao prirodnim stipulacijama.

Interdikt (interdictum) je zabrana ili naredba koja je primenjivana da bi se uticalo na ponašanje nekog lica. Interdikt izdaje magistrat (pretor). Naredba ili zabrana je uslovna. Ako lice kome je interdikt upućen postupi u skladu sa njim postupak je završen. Prema tome da li se obraćaju jednoj ili obema stranama postoje jednostrani ili dvostrani interdikti. Interdikti su u klasičnom pravu imali široku primenu.

Restitutio in integrum je vanredno sredstvo povratka u prethodno stanje kojim je pretor poništavao dejstvo nekih pravnih činilaca (presuda, rokova, pravnih poslova, itd.) Ako su oni--iako u skladu sa ius civile--dovodili do nepravičnih posledica.

Formularni postupak je--od svih načina rešavanja sporova--najviše uticao na opšte osobine i kvalitete rimskog prava. No postojali su i vanredni postupci (cognitio extra ordinem).

Ovde nisu postojale nikakve formalnosti za stranke, niti za magistrata. Vanredni postupak se primenjuje na uređenje sporova koji nisu mogli da se rešavaju unutar redovnog postupka. U duhu rimskog prava, sa ovim novim postupkom nastaje novi pravni sistem koji se danas ponekad zove vanredno pravo (ius extraordinarium). U trećem veku je opao značaj formularnog postupka i prerastanje vanrednog postupka ne samo u redovni nego i u jedini značajni način rešavanja sporova. 342. god je zabranjena upotreba formula. No, novi postupak nije mogao lako da se izbori sa birokratijom carske uprave te korupcijom i drugim zloupotrebama pri rešavanju sporova. Opadajuća privreda, dekadentna kultura i spoljni pritisci na granicama carstva su negativno uticali i na pravosuđe. Ipak ovaj postupak je doneo neke novine koje su postale temelj modernog građanskog postupka. Na primer, jedinstvena organizacija sudova, višestepenost sudova, pravo stranke na žalbu, itd.

U dominatu, sve sudske funkcije su u rukama carske uprave. Imperator je najviši sudija. Birokratija pravosuđa je ostavila veliki trag na postupak. Javnost je mogla da prisustvuje samo nekim delovima postupka, naročito u izricanju presude. Samopomoć je ukinuta.

Suđenje je počinjalo tek kada su obe stranke bile prisutne. Tuženi je prvi imao reč (narratio) a potom je tuženi mogao odgovoriti (contradictio). Sudija ima obavezu da donese presudu u roku od tri godine. On može da osudi i tužioca, naročito ako odbije njegove zahteve u celini. Presude nisu konačne jer se na sve presude može uložiti žalba, izuzev za presude koje je doneo vladar.

Žalba (appeallatio) kao mogućnost da se odluka jednog suda ospori obraćamnjem višem sudu, je značajna novina u postupku i u civilizacijskom razvitku. Justinijan je ograničio broj žalbi na dve. Žalba se podnosi usmeno odmah po objavljivanju presude ili pismeno u roku od deset dana. Postupak po žalbi je predstavljalo novo suđenje.

Izvršenje presude je okarakterisalo potpuno uklanjanje samopomoći i njene zamene javnom prinudom. Izvršilac (excutor) je bio vojni komadant sa odgovarajućim ovlašćenjima. Sudski izvršilac je mogao da primeni tri vrste prinudnih mera: (1) oduzme određenu stvar (2) zapleni deo imovine (3) dodeljivao dužnikovu imovinu u državinu poverioca.

IMOVINSKO PRAVO

Imovinsko pravo se odnosi na stvari. Sastoji se od stvarnog, naslednog, obligacionog prava. Imovinski interesi zaštićeni sa actio in rem nazivani su pravima na stvari: stvarnim pravom. Rimske ustanove actio in rem odgovaraju nasem shvatanju stvarnog prava. Stvarno pravo je odnos između titulara i svakog lica koji sa njim dođe u kontakt povodom predmeta tog prava.