Pripovetka

 

     Dragan Glavašić

ŽETVA ISKONSKE ENERGIJE

 

 

 

U nama srodnoj germanskoj mitologiji[1], Jagrasil je neverovatno kosmičko drvo jasena.  To je zapanjujuća, neopisiva, drevna tvorevina koja u sebi sadži i podržava celu vasionu… Vrhovni bog Odin i njegova dva božanska brata (Vili i Ve) su napravili čoveka od jasena dok su od inferiornog bresta sačinili ženu, kao njegovu saputnicu, sluškinju, da mu bude spoljni reproduktivni organ.

 

Bila je sreda i jedno od onih tipičnih poslepodneva.  Sve je baš bilo uobičajno izuzev što se tri domaćice iz predgrađa nisu nalazile na njihovom predodređenom radnom mestu.  One nisu ni kupovale u svojoj omiljenoj robnoj kući, što je bila njihova najčešća aktivnost u slobodnom vremenu.  Umesto toga bile su unutar lokalnog tržnog centra.  Sedele su i pile kafu u malom restoranu; radeći svoju drugu omiljenu aktivnost posle kupovine a to je bilo ogovaranje.  Međutim, tokom jedne lucidne transakcije informacija po pitanju ko je sredio koju, kada i kako: jedna od njih, preciznije rečeno gospođa Kolins shvatila je da intenzivno konzumiranje tečnosti ima svoj danak te zahteva od nje urgentan odgovor.  No problem je iskrsao u najgorem mogućem trenutku kada je Sindi Roberts pričala o jednom veoma agresivnom muškarcu koji je zatrudneo nekoliko srednjoškolki pa je imao nezahvalnu moralnu obavezu da izabere i oženi jednu od njih... Što je bila najznačajnija informacija koju su te žene ili bilo koje druge ženske osobe ikad mogle intelektualno spoznati i međusobno razmeniti.

   Ipak, shvatajući neopisivu urgentnost fiziološke situacije u kojoj se obrela, gđa. Kolins je pohrlila prema toaletu, ali kad je tamo stigla bilo je već prekasno: na njenoj haljini se pojavila lako uočljiva mokra površina a i njene najlonke bile su užasno uneređene.  Sva u panici, ušla je u toalet, našla prvi slobodni odeljak i nekontrolisano zalupila vrata za sobom, što se ispostavilo kao kobna greška.  Potom je otvorila prilično veliku tašnu koja je u sebi sadržala zapanjujuću količinu stvari, uključujući i novu haljinu, nove najlon čarape i odgovarajuće sandale.

   Pošto je uspešno promenila isflekanu odeću, gospođa Kolins duboko uzdahnu a na njenom licu se pojavio opušteni osmeh pre nego što ponovo postade izrazito bledo.  Njen najgori košmar se upravo obistinio i najužasniji osećaj je obuzeo njeno telo.  Tog trenutka je shvatila situaciju u kojoj se obrela: samu sebe nesmotreno je zaključala unutar klozeta pri čemu, da stvari budu još gore, bila je u pitanju brava koju ona do tada nije imala prilike viditi.  Najgore od svega, uputstvo za korišćenje dotične brave bilo je neverovatno komplikovano, sa tačno pet tački (radnji) koje su se morale obaviti jedna za drugom i to baš po specifikovanom redosledu.  Pritom nije bilo nikakvih propratnih kolor ilustracija.  Uputstvo je ovako glasilo:

 

1.    Koristite samo palac i kažiprst jedne ruke.

2.    Stavite ih na okruglu kvaku brave.

3.    Čvrsto je zgrabite.

4.    Okrenite šaku u smeru kretanja kazaljke na satu.

5.    Nežno gurnite vrata dok se ne otvore.

 

No, pet tački su bile, za običnu žensku osobu, previše (barem za pune tri tačke previše); bile su tako komplikovane—naročito tačka broj četiri je bila neopisivo zbunjujuća—pa je gđa. Kolins pokušala, u izlivu opšteg očajanja, da pozove svoje drugarice ili obezbeđenje preko mobilnog telefona.  Međutim, signal nije bio dovoljno jak da je izbavi iz ove užasne situacije.  Ne znajući šta drugo da uradi, ona pokuša da otvori vrata tako što je udarila bravu telefonom [ovaj očajnički potez među ženskim osobama poznat je kao prizivanje božanske intervencije].  Ali ni to nije urodilo plodom: sve što je uspela da uradi jeste da slomi mobilni, koji se raspao u gomilu krhotina.  Potom je njena ruka zaronila duboko u tašnu i izvadila jednu od onih beskorisnih elektronskih naprava, zvanih staner, koja se navodno koristi da osujeti potencijalnog kriminalca naročito pri pokušaju silovanja, uz pomoć velike količine visoko naponske struje.  [Dotičnu napravu ona nikad, do tada, nije imala priliku da upotrebi ali ju je volela nositi sa sobom i pokazivati svojim drugaricama kako bi na taj način sugerisala njene potencijale i biološku podobnost, usled čega veliki broj muškaraca nije imao ništa bolje na pameti nego da smišlja načine kako da je zaskoči.]  Stavila ju je na metalnu bravu a levom rukom je zgrabila drugu stranu brave [koja je da ponovimo, još jednom, bila od metala, pa samim tim i odličan provodnik elektriciteta].  U trenutku kad je pritisnula dugme, velika količina elektrona je jurnula ka njenom prstu i narednih nekoliko minuta gospođa Kolins se tresla kao luda, sve dok se baterija nije ispraznila.  Tada je jednostavno izgubila svest i pala na pod, te se pritom otkotrljala ispod vrata u slobodu.

   Posle nekog vremena nametnutog spavanja, gđa. Kolins se probudila na podu ne shvatajući šta se desilo ili kako se obrela tamo, pokupila je svoje stvari i pridružila se drugaricama u bašti... Međutim, iako bi se ovaj mali incident mogao smatrati uobičajenim kad se radi o slabijem polu a u isto vreme veoma neobičnim sa stanovišta snažnijeg pola; ipak, nezavisno od toga da li uzmemo muški ili ženski stav: činjenica je da dotična bizarna avantura gđe. Kolins nema baš puno dodirnih tačaka sa glavnim subjektom ove priče...

 

Nekih 140.000 totalno primitivnih i neverovatno divljih Mongola su se okupili radi invazije jednog ostrva u Pacifiku, koje je navodno branilo 90.000 isto tako primitivnih i divljih samuraja.  To se sve u stvari desilo pre nekoliko vekova.  Ali kada su patetični samuraji čuli da je ogromna invazija na pomolu: oni su izvršili kolektivno samoubistvo (njihov tradicionalni harikiri).  U međuvremenu, nadolazeće horde su sakupile 4.000 čamaca za prelazak preko mora.  No, to je bila jedna nekompetentna gomila prljavih divljaka koja nije znala ništa o gradnji brodova, niti o higijenskoj potrebi pranja i kupanja.  Njihove jednostavne čamce—koji su mogli biti korišćeni za plovidbu rekom, iako nisu imali kobilicu—čim su uplovili u uzburkano more, potopila je iznenadna oluja i sve odreda podavila; a usput im još omogućila i da se po prvi i zadnji put u životu okupaju... Mada, dotični istiniti i krajnje bizarni slučaj iz svetske istorije može nekom zvučati interesantno, on ipak nema nikakve veze sa gospodinom i gospođom Olsen iz Južne Dakote, koji su osnovna tema ove pripovetke.  Stoga, bilo bi pametno da započnemo ovo priču iz početka... Samo ovaj put je zagarantovano da će sve biti urađeno baš kako treba!

 

Vikinzi su bili neverovatno inovativni graditelji unikatnih brodova, zvanih „zmaj“, koji su naravno imali kobilicu što im je omogućilo da preduzmu dugačka putovanja morem, pa su između VIII i XI veka učestalo plovili do Engleske, kako bi njene žitelje pljačkali, silovali, pustošili na živo i mrtvo!  Samim tim veliki procenat Britanaca imao je vikinšku krv u svojim venama.  Jedna od njih je bila niko drugi do Heder Olsen.  Erik Olsen, međutim, nije bio jedan od njih, čak ni blizu toga, jer on nije bio ni Britanac; u stvari on je bio punokrvni Danac [a to znači 100% Viking], koji je došao u SAD iz Evrope, pre dvadeset pet godina.

   Gospodin Olsen se mogao opisati na razne načine.  Na primer, on je bio izraziti poznavalac predivnih priča iz nordijske mitologije i veliki poštovalac Tora i Odina (boga groma i vrhovnog boga svih Vikinga) kao i Peruna (vrhovnog slovenskog boga koji je ujedno bio i moćni bog groma).  Ipak, važnije od toga je činjenica da se moglo kazati kako on nije bio dobar ili poznat naučnik, ali samo zato što bi se pravilno trebalo reći kako je on u stvari bio ubedljivo najbolji!  Zasigurno najveći um koji je ikad živeo [ne računajući: Platona, Aristotela, Kopernika, Njutna, Dekarta, Hjuma, Lobačevskog, Ničea, i tamo još nekih].  No, među živim ljudima i svim ženama (živim ili mrtvim): on je definitivno bio bez premca.  Niko mu nije mogao ni prići a kamoli se porediti sa njim.

   Preko dvadeset godina Erik je stanovao u istoj kući na velikoj farmi, blizu Kasl Roka, koju je kupio godinu dana pre no što je oženio Heder.  Njih dvoje su imali uspone i padove ali sve to nije brinulo Erika jer je uvek imao svoju porodicu uz sebe, koja je inače bila velika [četiri sina, tri ćerke, ženu koja ga je obožavala a uz to još i znatan broj mladih, atraktivnih ljubavnica].  Najvažnije od svega oni su bili jedna kompaktna mala grupa i pored ograničenih prihoda koji su dolazili samo od profesorske plate gospodina Olsena, koji je kao predavač mehaničkog inženjerstva radio na lokalnom koledžu.  I pored svega ipak su uspevali da se snađu, da uživaju u životu što više mogu.

   Erik nije bio običan čovek: on je bio sanjar monumentalnih razmera.  Njegov san je bio i više nego izuzetan... On je, u svari, jedan od tih retkih ljudi koji nije samo negodovao što je cena benzina preskupa već i delaju po tom pitanju... Na svom imanju ceo podrum kuće pretvorio je u laboratoriju.  Taj specifičan događaj odigrao se pre devetnaest godina, kad je Erik imao trideset dve godine i oženio upola mlađu Heder.

   To su bile godine nade i iščekivanja kad je sve izgledalo jednostavnije i svetlije.  Ali život je sadržao i nelagodnosti koje iznenada iskrsnu kad bi se najmanje očekivalo.  Sa druge strane, jedna stvar je ostala konstanta, to je bila njegova odlučnost da reši problem koji je izabrao da mu bude zvezda vodilja, njegov veliki doprinos čovečanstvu, i spomenik koji će sam sebi izgraditi tokom svog života: epohalno otkriće jeftine, lako dostupne i neograničene energije koja će učiniti bespotrebnim sve te kompanije nafte, te na taj način osušiti izvore moći koji su tajno podgrevali i podsticali terorizam po celom svetu!  Jeftin i neograničen izvor energije bio je njegov cilj koji je iznenada došao na dohvat ruke i čije će ga otkriće učiniti neizmerno srećnim.  Da i ne govorimo kako bi on sam mogao uštediti veliku svotu novca tako što će svoje energetske potrebe na farmi i po pitanju prevoza rešiti upotrebom ove nove energije.  Najbolje od svega, on je jedini na svetu zaista znao kako to da uradi...

   Tog izuzetnog dana, kada se zadivljujuće rešenje iznenada pojavilo, prof. dr Olsen je bio u svom kabinetu i primao studente, dok su njegove misli bile zaokupljene nečim drugim.  Za to vreme njegov mozak je razmišljao o datom problemu čije mu je rešenje značilo više od svega ali koje ga je izbegavalo već dugi niz godina.  Usred objašnjavanja suštinskih razlika između atoma helijuma i vodonika, iznenadni bljesak duboke spoznaje protutnja njegovom glavom.  Mentalna oluja je vibrirala unutar Erikove lobanje.  Centralni nervni sistem je odmah stupio u stadijum hiperprodukcije.  To je bilo kao neočekivani udar groma neviđenih razmera koji ošamućuje i ostavlja u šoku.  Iznenada se pojavilo dugo iščekivano rešenje!  Na prvi pogled izgledao je totalno zapanjen, u stvari, zadivila ga je jednostavnost odgovora—pa je samim tim bio ubeđen da će to doista funkcionisati.

   „Izvinite,“ bilo je sve što je mogao reći studentu koji se nalazio u njegovoj kancalariji, pre no što je zgrabio jaknu i izjurio napolje.

   „Hoćete li da vas sačekam ili da zaključam kabinet?“ upitao je zbunjeni mladić.

   Ali nije bilo odgovora.  Profesor Olsen je žurio prema liftu, pa dole ka garaži u podrumu gde je njegov auto bio parkiran.  Veoma brzo, stigao je do autoputa, vozeći prema planinama i svojoj izolovanoj farmi.

   Deca su već bila kod kuće i gledala TV.  Jeli su čips ili se igrala po kući kada su primetili auto svog oca kako se zaustavlja ispred ulaza.  Onda su videli kako u žurbi odlazi u podrum, kao da ih nije ni primetio, što je doista i bio slučaj.

   Njegov najstariji sin, Kevin, je odlučio, iz poštovanja koje je inače uvek imao prema ocu, da istraži šta se događa.  Polako je otvorio vrata laboratorije i sišao niz stepenice.  Video je kako Erik sastavlja nekakvu napravu, kao da Kevin i nije prisutan.  Znači sve je bilo unutar razvučenih granica normale, barem što se ticalo Kevina, te shvatajući intenzitet koncentracije svog oca i njegovu posvećenost poslu, tinejdžer se tiho izvukao iz laboratorije.

   „Šta se događa?“ prošaputala je Sendi, najmlađa od njegovih sestara.

   „Ne znam,“ odgovori Kevin, „otac me nije ni primetio dok sam bio dole.  To je malo čudno.“

   „Misliš, veoma čudno čak i kad je tata u pitanju,“ nasmeši se Heder.

   Posle nekog vremena, svi su posustali u komentarisanju Erikovog neobičnog ponašanja a zatim polako jedno za drugim otišli na spavanje.  Samo je gospodin Olsen ostao da radi cele noći i sledećeg jutra kada su njegova žena i deca ustali, našli su ga kako sedi u omiljenoj fotelji i pije viski iz flaše koju je specijalno, još davno, kupio da proslavi rešenje zagonetke svog života, njegovog velikog doprinosa čovečanstvu, epohalno otkriće i ostvarenja jednog plemenitog sna!  Svi su se u tišini okupili oko njega i posmatrali ga kao opčinjeni.  Shvatili su da se nešto veliko desilo te noći dok su spavali.

   Tada je jedan od njegovih sinova, Džon, izgubio strpljenje i skoro uzviknuo: „Šta je bilo?“

   Ali Erik se nije osvrtao na pitanje niti na njihovo prisustvo.  On je jednostavno sedeo i pio viski, uživajući u svakoj kapi, i svakom trenutku.

   Pošto nisu dobili nikakav odgovor, Kevin je ponovio pitanje sa još većim žarom: „Oče, jesi li uspeo?  Jesi li napokon našao rešenje?“

   Prof. dr Erik Olsen je podigao čašu.  Njegove oči su bile vodnjikave i pune osmeha.

   „Nego šta!  Mislim da možemo baciti naše račune za struju i zaboraviti sve troškove u vezi benzina.“

 

Mašina je bila stvarno zadivljujuća, najingenioznija naprava ikad načinjena od strane ljudskog uma.  Koristila je jeftinu i lako dostupnu sirovinu da oslobodi ogromnu količinu čiste energije.  Samo nekoliko sekundi rada bi stvorilo dovoljno električne struje za celokupne jednogodišnje potrebe porodice Olsen.  Nekoliko minuta rada bi proizvelo dovoljno energije da opskrbi ceo jedan grad; dok bi dva sata neprestanog rada omogućilo da SAD funcioniše punih mesec dana.  Međutim, pošto je izum bio potpuno nov, Erik je podesio da uz njega ide kolektor energije srednje veličine, te samim tim ne bi bilo preporučljivo da naprava neprestano radi duže od dva sata jer bi tada postala izuzetno nestabilna i prouzrokovala veliku eksploziju koja bi sravnila sa zemljom i najveći od gradova sa njegovom okolinom.

 

Heder Olsen je odmah pozvala nekoliko vodećih radio i TV stanica, sve novine, najuglednije univerzitete.  Poručila im je da dođu u njujorški Park Hotel gde je njen muž planirao da održi svečanu konferenciju za štampu.  Za to vreme, Erik je već bio na putu ka istočnoj obali.  Let nije dugo trajao i on se već obreo u taksiju koji je jurio centrom Njujorka prema hotelu.  Toliko je bio uzbuđen u vezi svoje prezentacije da nije ni primetio užas oko njega koji je osvojio ovaj, nekad davno, divan grad.  Kada se taksi zaustavio ispred hotela, iznenadilo ga je što nijedan novinar nije već tamo da ga dočeka, ali ga to nije previše uzrujalo.  Oni još nisu znali istinsku vrednost njegovog otkrića.

   Shvatajući da ima nekoliko sati pre početka konferencije, Erik je otišao do svoje sobe i legao na krevet.  Bio je prilično uzbuđen jer je dugo iščekivani trenutak napokon stigao.  Stoga da se malo opusti i bolje spremi za prezentaciju, uključio je TV.  Prevrtao je po kanalima bezuspešno pokušavajući da nađe bilo šta prikladno za gledanje.  Neuspešna potraga na trenutke je postajala veoma iritirajuća.  Najužasnije od svega, ispostavilo se, bio je takozvani Istorijski kanal koji je pokušavao nametnuti bizarnu propagandu tako što su uzdizali i lažno predstavljali jednu, u stvari, patetičnu „invaziju“ Japana od strane mongolskih hordi; kao da je taj morbidni događaj u svetskoj istoriji nešto što bi interesovalo bilo kog imalo normalnog čoveka...

Ovo gledanje TV-a je prouzrokovalo totalno suprotno i krajnje neželjeno dejstvo, pa shvativši da će se samo još više uzrujati od opštih budalaština, Erik odluči da isključi opasnu napravu kad u zadnjem momentu primeti nešto neočekivano.  Radilo se o konfrenciji za štampu, što ga je navelo na dodatno strpljenje, naročito kad je postalo očigledno da je u pitanju značajni medijski događaj: većina TV stanica su ga prenosili uživo, čak su se i nacionalne TV mreže priključile.  Uobičajeni programi su iznenada prekidani što je navelo Erika na pomisao kako se možda radi o njegovoj konferenciji za štampu, a to bi bilo veoma čudno... Ali možda su nekako počeli i bez njega...

   Tada je video ženu koja je predstavljena na konferenciji i nazvana najvećim naučnikom i izumiteljem našeg doba.  Uskoro je postalo jasno da je ona uradila nešto neverovatno, barem po proceni medija, nešto što nijedna druga žena nije uradila pre nje: ona je našla jedan totalno novi i posve originalni način da upali vatru!

   Njen metod je, međutim, bio donekle komplikovan jer se sastojao od tri kamena (dva velika i jednog malog) plus tri dugačka štapa i kofe pune ekstremno zapaljive supstance.  Štapovi su postavljeni u obliku postolja (tronožca) dok je jedan veliki kamen stavljen na vrh a drugi veliki kamen postavljen odmah ispod na kantu sa zapaljivom tečnošću.  Potom je neki bejzbol igrač pozvan da baci mali kamen tako da udari veliki kamen koji će da padne i sudari se sa donjim velikim kamenom što bi trebalo proizvesti varnicu koja će zapaliti tečnost i početi vatru.

   Ideja je bila komplikovano jednostavna—kako bi možda neke ženske osobe mogle kazati—i trebalo bi da urodi plodom, barem u teoriji, no pošto eksperiment nikad nije bio izveden u praksi postojalo je pitanje da li će ovaj prvi ženski izum u istoriji čovečanstva biti dovoljno funkcionalan da se komercijalno primeni i masovno nametne ionako već žestoko sluđenoj populaciji.  Kako je trenutak istine stigao, svi su prestali da dišu i zabezeknuto gledali u bacača, dok su reporteri šaputali publici širom sveta, s namerom da uzdignu značaj cele prezentacije.  Svetla su postepeno gašena, a onda se upalio reflektor.

   Neočekivano, plavuša izumitelj izađe na scenu sa rečima: „Dobrodošli, svi odreda!  Tako mi je drago što ste stigli u ovako velikom broju.  Hvala vam.  Dozvolite mi da samo kažem, uh, baš sam oduševljena... Svi su mi govorili: Endži, ti si neverovatna!  Ti si domaćica a ne izumitelj; ali znate šta—svi su oni pogrešili!  U svakom slučaju, kao što već znate, ovo je moj prvi izum ali nemojte se brinuti, ima još toga u mojoj glavi... Još štošta će iz nje izaći!“

   Ona uperi kažiprst u svoju slepoočnicu a svi prisutni počeše entuzijastično tapšati dok nije nastala opšta euforija, na granici sa delirijumom; kad se iznenada upali lajtšou, propraćen velikim brojem balona koji su padali sa tavanice.  Čim se izliv emocija stišao, gospođa Endži Kolins je nastavila svoj govor.

   „Moj sledeći izum će biti jedna mala stvar koju zovem točak... Stoga bih obavestila prisutne članove poštovanog Nobelovog komiteta, koji su stigli iz Skandinavije upravo zbog večerašnje demonstracije, da takođe obrate pažnju i na sledeću.  Zasigurno će ih i ona žestoko impresionirati.“

   Čuvši upravo izneseno, jadni ostaci nekadašnjih Vikinga su samo ljubazno klimnuli glavama, a pošto su očigledno bili očarani onim što su videli do tada i neverovatnim lajtšouom koji je zadivio sve prisutne, odmah su pozvali svoju centralu.  To je na trenutak stvorilo dojam kako je Nobelova nagrada iz oblasti fizike našla svog laureata za tu godinu.

   Ipak, domaćica je nastavila sa besedom: „U svakom slučaju, po pitanju izuma koji ste svi došli da vidite večeras... Baš je čudno, došao mi je u snu... Strefio me je kao udar groma, jednog dana, kada sam nekim čudom—a verujte mi da je to morala biti božanska intervencija u pitanju—zaspala na podu toaleta veoma finog malog restorana u tržnom centru.  To je jedan izuzetan kafić sa veštačkim cvećem i najbolje od svega, oni prave neverovatne kolače.  U stvari, najbolje kolače... Sa druge strane, nemojte me samo pitati kako sam dospela tamo... Mislim, kako sam se obrela da spavam na podu klozeta... Jednostavno, nemam pojma kako sam došla tamo ili šta sam radila tamo ili zašto se bilo šta od toga upošte desilo: samo šta god da je u pitanju mora da je bilo nešto vrlo značajno.  U svakom slučaju, zbog toga ja sad imam ovaj mali izum da vam svima pokažem.  E pa, toliko o istoriji, a u ovom trenutku, bih zamolila najboljeg bejzbol bacača iz američke lige da preuzme ovaj eksperiment.  Izvoli Džek!“

   Reflektor je zamenjen brzotrepćućim svetlom dok je bacač uzeo mali okrugli kamen i zamahnuo ali pošto je imao jedan od onih loših dana, ili možda usled uznemiravajućeg trepćućeg svetla koje sigurno nije bilo od pomoći, promašio je veliki kamen i umesto njega udario novinarku iz Vašington Posta.  Projektil ju je strefio pravo među oči i raspolutio glavu.  Drugi pokušaj je bio malo bolji i pogodio je CBS producenta pre nego što se odbio i ozbiljno povredio njegovog snimatelja, takođe.  Treći pokušaj je bio najbolji do tada jer je pokosio celokupne ABC i NBC radio i TV ekipe... Sedamnaesto bacanje je uspešno pogodilo namenjenu metu—verovatno usled činjenice da nije još puno ostalo od medijskog osoblja i usled toga što je šesnaesti pokušaj pogodio trepćuće svetlo, a pošto su petnaest posetilaca, uključujući i dva predstavnika Nobelove nagrade već poslata u bolnicu—te kako je mali kamen odskočio od velikog, ovaj se stropoštao na drugi veliki kamen, no na njihovu opštu sreću nije prouzrokovao varnicu jer bi u tom slučaju kofa sa avionskim gorivom (kerozinom) zasigurno eksplodirala što bi ih sve usmrtilo.  Umesto toga, kofa se samo uzdrmala prosuvši izvesnu količinu zapaljive tečnosti u trenutku kad je novinarka iz Sky vesti iznenada skočila ko oparena, usled čega joj je tašna pala na pod, sa takvom silinom da je njen staner ispao iz torbe i sam se uključio: što je istog trenutka zapalilo prosutu tečnost prouzrokujući masovnu eksploziju kerozina u kofi, koja je totalno sagorela sve pristune kao da je bila aktivirana napalm bomba!

   Sve do tada, Erik Olsen kao i milioni drugih zabezeknutih gledalaca u šoku je posmatrao TV ekran.  Do te mere je bio ošamućen da nije bio svestan ni gde se nalazi ni koliko je sati.  Na njegovu sreću, u zadnjem momentu se pribrao i ukapirao da je njegova konferencija za štampu na redu; pa je pohrlio niz hodnik sa svojom izuzetnom napravom u ruci.  Još uvek su ga slike upravo viđene katastrofe proganjale, naročito prizor tog ženskog idiota koja je ponovo izmislila vatru i tih bizarnih spodoba sa medija koji su odlučili da to predstave kao značajno intelektualno događanje, kao nešto što će obeležiti našu celu epohu...

   Gospodin Olsen je pritisnuo dugme za peti sprat, gde se nalazila sala za konferenciju.  Izašao je iz lifta i krenuo desno uputivši se niz hodnik, pored ženskog toaleta—iz koga se čuo visoki glas kako panično cvili i zapomaže, ali pošto je bio u žurbi Erik nije imao vremena da spašava žene iz toaleta—nastavio je sve do kraja hodnika pa skrenuo levo i napokon stigao u sobu za konferencije.  Na njegovo veliko iznanađenje i najveći šok u životu, u poređenju sa tom drugom novinskom konferencijom, kod njega apsolutno niko nije došao.  Ta izludela domaćica je prizvala svaku vodeću medijsku kuću i sve TV stanice iz Severne Amerike i šire dok na njegovu konferenciju niko nije došao!  Niti jedan reporter nije bio prisutan.

   Sledeća dva sata prof. dr Erik Olsen je sedeo u potpunoj tišini i strpljivo čekao da vidi hoće li se iko pojaviti.  Što je bilo gubljenje vremena jer mediji nisu bili ni izbliza zainteresovani da saznaju šta je on otkrio.  U stvari, svi mediji su već bili zauzeti informisanjem o velikom naučnom eksperimentu koji se izmakao kontroli i prouzrokovao znatan broj žrtava, naročito među novinarima.  Sa druge strane, mediji ne bi došli na njegov skup bez obzira šta je on otkrio, jer je to bio jedan pomahnitali svet: u kome istina, mudrost i pravi kvalitet nemaju nikakvu vrednost, ali gde su negativna selekcija, korupcija, poznanstva i veze, nemoralnost, prevara i obmana, dekadencija i ekstremna perverzija značili put do uspeha.  Svet u kome dominiraju mediokriteti, prevaranti i perverti; odnosno, u kome nema mesta za genije...

   „Da sam žensko, verovato bi došli,“ prošaputao je Erki Olsen dok je krv Vikinga strujala njegovim venama.

„Ili da sam iz Mongolije, mediji bi se verovatno pojavili,“ odbrusi on dok je njegova vikinška krv počela ključati.

„Ili kad bih kojim slučajem bio lezbejka iz Mongolije, oni bi zasigurno došli!“ uzviknu Viking koji je odlučio da prolije krv, i to ne svoju.

   Rukom je nervozno tapšao po napravi koju je doneo sa sobom.  Bio je to mali uređaj, ali zaista veoma moćan.  Tada njegovu pažnju privukoše nameštaj i zidovi prostorije, napravljeni od brestovog drveta... To je bila, u njegovoj podsvesti, zadnja kap koja je prelila čašu... Odjednom, potpuno neočekivano, na njegovom ogorčenom licu se pojavi osmeh dok mu prsti nastaviše svoj ples po napravi.

   „Mislim, da ću im dati sve što su zaslužili!“ izusti on.

   Povukao je nekoliko opruga i pritisnuo dugme a potom ustao i pošao napolje, ostavivši napravu iza sebe.  Erik Olsen je prošao pored prijavnice prema izlazu.  Uzeo je taksi i užurbano se uputio pravo na aerodrom.

   Avion, u kome se nalazio gospodin Olsen, upravo je uzleteo i on je mogao videti obrise grada Njujorka kada se iznenada pojavi veliki udarni talas od eksplozije koja je nastala u regiji Centralnog Parka.  Proširila se kao neumoljiva armija razjarenih Vikinga koja sravnjuje sve pred sobom, demolirajući celokupnu metropolu, svih pet kantona kao i delove Nju Džerzija, Long Ajlanda, i Konektikata.  I dok su ostali putnici bili šokirani i van sebe, Erik se samo nasmešio i zaspao mirnim snom.  Ispred njega je bilo vreme izobilja: bez računa za struju ili prevoz.  On je imao neiscrpan izvor besplatne energije koji će mu trajati ceo život a pripadao je samo njemu i njegovim potomcima.

 

Tamo u Južnoj Dakoti, unutar bašte koja je imala nekoliko divnih jasenovih stabala i u kući u potpunosti sagrađenoj od superiornog drveta jasena, bila je dnevna soba ispunjena prvoklasnim jasenovim nameštajem, gde su sedeli članovi Erikove porodice dok su gledali užasni TV (koji naravno nije bio napravljen od jasena).  Sinovi i kćeri su se nadali da vide očevu trijumfalnu konferenciju za štampu i njegov epohalni uspeh u sferi nauke, ali umesto toga videli su neku glupavu ženu koja je izumela točak i vatru, te samo što nije dobila Nobelovu nagradu u fizici za to, dok se njihov otac nigde nije mogao ni videti ni čuti.

   „Ako znam Oca dobro, oni su napravili kardinalnu grešku!  Najveću grešku njihovih života...“ reče Kevin, najstariji sin gospodina i gospođe Olsen.

   „Užasnu grešku!“ ponovi jedna od ćerki.

   „A tek one dileje iz Nobelovog komiteta: htedoh reći, svake godine oni nalaze najgore mediokritete i daju im ogromne pare, slavu i uticaj u vidu te ogavne nagrade!“

   „Moželi se to uopšte zamisliti: davanje navodno velikog priznanja i medijskog prostora nekome kao što je žena kreten za njen izum vatre.  To je bizarno i morbidno do besvesti!“

   „Sami su krivi!“ zaključi jedan od sinova.

   A potom kao i nekakvo proročanstvo koje se ispunjava, oni videše neopisivu katastrofu koja je zadesila grad Njujork sa okolinom.

   Kako je CNN prenosio sve uživo, drugi po redu sin je gledajući sve to ustanovio: „Da, to je naš Tata na delu!  Rekao bih da je sve sa njim u redu samo je malo uznemiren po pitanju medijskog tretmana koji je dobio na istočnoj obali.“

   Potom Kevin izusti: „Da su me pitali, ja bih im rekao: ne zezajte se sa Ocem!“

   Svi su se nasmejali a Kevin je nastavio, „Znao sam da će nešto dobro da iskrsne od njegovog neumornog rada i truda... Ali potpuno i totalno uništenje grada Njujorka i kolateralna eradikacija skoro celokupnih medija su prevazišli sva moja očekivanja!  To je prosto zadivljujuće dostignuće, bez premca u celoj istoriji.  Trebali bi mu dedeliti Nobelovu nagradu za mir i drugu za fiziku povodom jednog ovakvog zadivljujućeg dostignuća!“

   „Naš Tata je prevazišao sam sebe, ovaj put,“ izusti srednja ćerka.

   Heder nije ništa rekla već im je svima sipala sok od jabuka a potom su ponosno podigli čaše u čast pobedničkog duha koji se ne može poraziti, onoj iskri apsolutne veličine koja se nalazi u svakom pravom geniju, i naravno u slavu neprikosnovenog starešine njihove porodice, koji se pokazao kao častan izdanak iz dugačke loze Odinovih, Torovih i Perunovih poštovalaca i sledbenika.

 

* * *

 

[Autor želi da ukaže na činjenicu da je ova prića delimićno inspirisana stvarnim avanturama dve ženske osobe, brinete i plavuše, iz Beograda: Sonje i Danijele (čiji su neki od predaka mogli vrlo lako biti Vikinzi); i od strane svih ženskih stvorenja (naročito Britanki, čiji su preci vrlo verovatno bili Vikinzi) koje tajno ili podsvesno žale nestanak Vikinga, odnosno, okončanje njihovih nemilosrdnih osvajanja.]